Наташа С. Вуловић Емонтс

Годишњицу од упокојења владике Атанасија (Јевтића), православног архијереја и теолога бритке изговорене речи, утемељене и закрепљене у писаном обличју, духовног учитеља у Срба друге половине 20. и прве четвртине 21. века, обележило је издање насловљено АТАНАСИЈЕ, један животопис.

Као књижевна врста, животопис има дугу развојну традицију која није прекидана још од старих асирских рукописа, античких списа попут Плутархових Упоредних животописа из 1. в. после Христа, средњовековних подврста и у српској књижевности (хагиографија, односно животописје), такође постојане и у време стварања српског књижевног језика на народној основи (Вук Караџић је писао животописе знаменитих људи свога доба), па све до савремених животописних остварења. Семантички посматрано, дефиниција животописа подразумева хипонимски однос у односу на биографију као шири појам који је хипероним, те се маркира као опис живота знамените личности.

Поводом књиге Атанасије. Један животопис
Данијел Дојчиновић, теолог и филолог

О првогодишњем помену од упокојења епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), у издању манастира Тврдоша из штампе је изашла књига Атанасије. Један животопис. Најзаслужнији за ово, по свему необично штиво, јесте њен састављач – епископ западноамерички Максим (Васиљевић).

Међу првим помислима при сусрету са овом књигом, а што је – истину говорећи – био случај и са аутором ових редака, јесте и она која се тиче њене опширности: Није ли се могло на мање од седам стотина страница? Од првих пасуса Животопис разоружава, а поменута недоумица нестаје пред текстуалним врелом у које се утапа пажња и најзахтјевнијих читалаца. Треба недвосмислено рећи да је књига јако добро написана. Брижан језички израз, потпуно истесан, лишен сваке патетике, далеко од било какве баналности, испуњен суштинским информацијама, чини да читање и након десетина, па и стотина страница не постаје аутоматизовано ни за тренутак. Текст је лишен фуснота, што додатно релаксира читање.

У овој књизи сабрани су многи знакови и путокази који прате духовно веома живописан пут Владике Атанасија Херцеговачког, као и многобројни детаљи који оцртавају његов портрет.

Шта овај духовни лик тачно значи за савременог човека није лако сажети и у кратким цртама описати. За сагледање домета и зрачења овог карактера потребни су различити углови сагледавања и, вероватно, другачији стандард мерења. Отуда потреба за књигом која би послужила као водич кроз његово путешествије.

Монографија под називом Испраћај пророка у Земљу живих – Споменица о блаженом уснућу Владике Атанасија (1938-2021) излази поводом 40-дневног Парастоса Владици Атанасију. Издавач је Манастир Тврдош, а уредник и приређивач је Епископ западноамерички Максим. Књига има 252 стране и илустрована је са преко 380 репродукција (од којих је већина у колору) које, колико је било могуће, хронолошким редом прате живот Епископа Атанасија Јевтића, од детињства у родном селу Брдарици, преко студентских и монашких дана, његових путовања по хришћанском Истоку и Западу, до поседњих дана у Требињу.

Милан Јовановић

Писма Аве Јустина Поповића јеромонаху Атанасију Јевтићу
(1957-1968)

Уводна напомена

Недавно је у оквирима Сабраних дела Светог Јустина Новог у 30 књига, изашла књига 23/1, са Писмима Аве Јустина. Ова Писма, која је за штампу приредио умировљени Епископ ЗХиП Атанасије (Београд 2020), садрже и сачувана писма која је Јустин слао јеромонаху (сада епископу) Атанасију.

У овом тексту анализирамо писма у периоду од 1957. до 1968. године.

На основу ове преписке можемо сагледати више аспеката Атанасијевог живота. Најпре добијамо увид у то како се кретао живот младог ученика Богословије у Београду од тренутка када је послао писмо, у то време забрањеном и заборављеном професору Богословског факултета, архимандриту Јустину Поповићу. Наиме, Ава Јустин је после завршетка Другог светског рата неоправдано протеран са Универзитета и затворен у кућни притвор у манастирима у Србији. Крајње одредиште је било манастир Ћелије код Ваљева у којем је Ава Јустин остао наредну 31 годину до свог упокојења. У писмима се може видети почетак пута Владике Атанасија од младалачког, средњошколског тражења да му отац Јустин одговори на питање о штетном деловању једне верске секте на православни српски народ, све до докторских студија и постдокторских истраживања дела Светих Отаца у Атини.