Наташа С. Вуловић Емонтс
Годишњицу од упокојења владике Атанасија (Јевтића), православног архијереја и теолога бритке изговорене речи, утемељене и закрепљене у писаном обличју, духовног учитеља у Срба друге половине 20. и прве четвртине 21. века, обележило је издање насловљено АТАНАСИЈЕ, један животопис.
Као књижевна врста, животопис има дугу развојну традицију која није прекидана још од старих асирских рукописа, античких списа попут Плутархових Упоредних животописа из 1. в. после Христа, средњовековних подврста и у српској књижевности (хагиографија, односно животописје), такође постојане и у време стварања српског књижевног језика на народној основи (Вук Караџић је писао животописе знаменитих људи свога доба), па све до савремених животописних остварења. Семантички посматрано, дефиниција животописа подразумева хипонимски однос у односу на биографију као шири појам који је хипероним, те се маркира као опис живота знамените личности.