Патријарх српски Порфирије

6. март 2021. године

(По Патријарховом благослову писмо је прочитао Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом)

Браћо архијереји, свештеници, монаси и монахиње, верни народе светосавске Херцеговине и сви ви, браћо и сестре са разних српских страна: од Косова до Јадовна, од Солуна до Будима, где год српских тића има, пристигли у Требиње и манастир Тврдош, да испратите нашег оца и владику Атанасија на пут из смрти у живот. У живот вечни! Још више – небројено више – је нас који смо у духу са вама и тугујемо што не можемо последњи благослов да примимо и последњи целив да дамо. Међу њима сам и ја, некада млађани и неуки, а владика би рекао незнавени студент прве године теологије. Али – његов студент, чиме се бескрајно поносим, и срце ми је пуно када то изговорим или помислим, а верујем и многима владикама, свештеницима, монасима, који су били његови студенти, који су га тих давних година слушали на факултету, на јавним предавањима у Београду, а и они који као мирјани служе Цркви, а недељом и празником су хрлили у манастир Ваведење, где је он, заједно са дивним професорима, нашим оцима Амфилохијем и Иринејем служио и на земљи нам отварао двери Царства небеског.

Свештеник Емануил Сарис
6. март 2021. године

Старац, Владика Атанасије, обиљежио је живот мој и лично посвједочио за мене приликом мог скорашњег рукоположења за свештеника при Васељенској патријаршији, у Митрополији Вријулској мученичке Мале Азије.

Упознали смо га 60-их година, заједно са групом студената, када је дошао у Атину са Халкија, због докторске дисертације на Теолошком факултету. Од првог момента познанства схватили смо да је, тада млад јеромонах, АТАНАСИЈЕ био откривење за нас. Није био „од овога свијета“. Цијело биће његово било је пламен вјере и посвећености љубави Христовој. Лице његово сијало је од радости када би нам говорио о свом духовном оцу, Светом Јустину и новијим светититељима Цркве – тада није било много оних који говорили су о њима.

6. март 2021. године

Драга браћо и сестре, богољубиви народе светосавске и световасилијевске Херцеговине, христољубиви народе Херцеговине владике Атанасија, свети оци архијереји, презвитери, монаси и монахиње!

Након 118 година поново се у Херцеговину спушта тијело једног епископа. И то каквог епископа! Епископа каквог заслужује Херцеговина, која је на мученичким костима утемељена и крвљу невиних натопљена. Ми данас, браћо и сестре, испраћамо у тврдошку светињу и спуштамо у тврду земљу херцеговачку нашег владику Атанасија, да би тамо наставио да слави Бога и да се моли за васколики род наш. Испраћамо нашег владику Атанасија, који је значењем имена свога предодређен да иде стопама и путевима бесмртника. Али да се прво подсјетимо његовог служења и пастирствоања док бјеше још овдје, међу нама!

Епископ будимски Лукијан
6. март 2021. године

Одјекнуло је Српском Црквом: „Упокојио се умировљени епископ Атанасије“.

То је вест за оне који нашег драгог „оца Тасу“ нису познавали. Он је био умировљен само на папиру, а само Бог га је могао умирити и упокојити.

Године су пролазиле поред њега, а он је увек био младалачког духа, на равној нози причајући и са најмудријим научницима али и са децом из забавишта.

Својим изгледом и одевањем је скривао своју предивну душу.

У невољи ниси га требао тражити. Он би нашао тебе.

Живојин Ракочевић

„Побегао сам из касарне из Вучитрна и, за Божић, отишао у цркву у Бабином Мосту да се причестим. Опазе ме и пријаве, па сам био десет дана у затвору. То су ми најлепши дани – нисам носио петокраку и нисам морао да поздрављам официре”, овако је своју животну, искуствену косовску причу започео Зоран Јевтић. Замонашио се 1960. кад је стигао са Косова и добио име Атанасије. Од тада се Косово и Атанасије не раздвајају. 

Предање каже да су око те древне црквице, у којој се причестио, сахрањени учесници Косовског боја, а ближа историја бележи да су страдале и помрле српске војнике из повлачења током Првог светског рата сакупљали по косовској равници и безимене полагали око минијатурног храма косовских Срба у Бабином Мосту. Прошли су овуда и краљеви војници Јевтићи из Брдарице код Ваљева, и вратили се као слободни људи са Солунског фронта и прели причу голготе и васкрсења једног народа. Све што су они сањали и све што се у оном затвору са причешћеним младићем Зораном Јевтићем догађало постало је део преживелих идеја које су сачувале православље. У тој малој косовској, војничкој затворској ћелији родио се победилац идеологије комунизма. Родио се неодступни борац за истину и најгласнији косовски побуњеник новог века. Комунизам је пао на колена пред вером малих и понижених, пред причешћем у убогим и запуштеним црквицама. Ту је Атанасије започео пут од Косова до Јадовна и никада га није завршио. Са самртне постеље тражио је, ових дана, од Љубише Чеперковића Бралке, Дејана, Живојина да му се нађу фотографије, проверавају подаци, истражују детаљи живота косовских Срба за седмотомно издање књиге „Од Косова до Јадовна”.

Јеромонах Василије (Гавриловић)
Метох манастира Симонопетре Свето Вазнесење, Атина

6. март 2021. године

Од како је стигла вест о упокојењу нашег драгог оца и учитеља Атанасија херцеговачког, Оци Метоха Симонопетритског у Атини свакодневно служе помен и моле се за оца и пастира Цркве Христове. Владика Атанасије је оставио велики траг у Грчкој. Сигуран сам да многи Срби који су имали прилику да бораве и студирају у братској нам Грчкој, могу да дају свој опис о значају часног представљања српског имена пред браћом Јелинима нашег ”Ваљевског Херцеговца.”

Владика је поред својих честих посета поводом разних јубилеја, симпосиона, прослава у којим је узимао учешћа, имао и разлога да често долази због мноштва духовне деце која су препознала у њему  духовног дива и искреног оца.

Теодор Јангу, декан
Солун, 6. март 2021. године

Вечан помен Атанасију архијереју!

Одлазак Епископа умировљеног Захумско-херцеговачког господина Атанасија (Јевтића) обележава можда и крај једног златног доба богословских наука, који се све брже нажалост приближава.

Наша генерација је имала благослов да доживи људе великих духовних и теолошких домета, који су са успехом отеловљивали академско и харизматично богословље. Личности изворне, просте и смирене које су зрачиле богословску реч у васељени, показујући многе и значајне видове православне духовности.

Дарко Р. Ђого

Ми смо сви његова дјеца, његови ђаци: некима је стигао да предаје у Београду, некима у, како је сам говорио „Хочи на Тјехотини“, некима у Тврдошу, са косиром у руци или лоптом у ногама. Предавао нам је на страницама Патрологије 2 коју бисмо, ако нам је неко поклони, оно прво издање, крили као читанку Отаца и упутство за живот – док су све његове друге књиге биле радни листови хришћанског живота. Предавао нам је. Не богословље већ себе. Мада: то је исто.

Тешко је. И тешко писати о њему. Јер његова ријеч је остала трајно мјерило свега што пишемо: и када смо писали са сазнањем да ће њему доћи до очију (јер читао је све!), када смо писали да би нас похвалио (што тада никад није чинио), када смо писали да бисмо показали да смо млади и „паметни“ и да смо „превазишли“ дјечије болести новоотачке синтезе – он је био мјерило нашег богословског стварања. Не тек тако. Са преласком Владике Атанасија из ововремене у оновремену патрологију, заправо је „престао са радом“ најзначајнији институт за патрологију, литургику, догматику, црквену историју, црквену публицистику, политичку  (друштвену) теологију. Институт у једној личности.

Архиепископ Катарски Макарије
Јерусалимска Патријаршија

6. март 2021. године

Спречен сам да физички присуствујем и да се опростим од мог учитеља као професора Богословског факултета у Београду; мог Епископа мање од годину дана док сам био панчевачки ђакон; богослужитеља и проповедника када сам служио у Манастиру Ваведење, а особито као поклоника Свете Земље и синкелиота док је боравио у Јерусалимској Патријаршији, изучавајући јеврејски језик и преводећи књигу Постања и Давидових псалама. Том приликом сам имао „друге богословске студије“, али овог пута „дијалектичког типа“.

Драги Владико, дугујем Твојој Љубави, богословском знању и подршци: у време док су други држали одстојање и другачији став везано за послушање у мом пастирском служењу.

Од мноштва утисака и мисли, покушаћу да истакнем оне најважније. Поменућу кратко дирљиве утиске из ходочашћа у Понту и Кападокији, служењу свете Литургије и живе описе о Светим Каподокијцима, док смо заједно следили путеве тих Отаца, тако да смо сви ми који смо у томе учествовали мислили да ћемо их тамо срести, а сусрели смо их док смо упијали твоје речи.