О Владици

Владика Атанасије и мали Жарко Куљанин

Владика Атанасије и мали Жарко Куљанин

Биљка са Срцем у новом дечијем Мартирологиону Цркве

Владика Максим (Васиљевић)

[Фотографија: Владика Атанасије, мали Жарко и његова мајка Бранка, 1994. године]

Прво оглашавање Херцеговачког Владике после његовог устоличења био је јунски Извештај о злочину у селу Брадини (дао је извештај очевидаца о страдању Срба код Коњица). Тела Срба побијених од муслиманâ, крајем маја 1992, Срба у Брадини, више Коњица, ископана код Цркве у томе уништеном селу, сахрањена су на градском гробљу у Требињу у лето 1998. године.

„Ако се после, у току даљих ратних сукоба, може говорити о међусобној кривици у међусобном убијању, у Брадини се то не може казати, јер је недужни народ сатеран из својих околних села у то село, које је постало други Јасеновац, друга Глина, други Пребиловци. И почели су убијати и затирати и прогонити Србе као звери, а народ је био у збеговима, без могућности да оде где даље. Одозго Иван седло, доле Неретва, около планине, а свуда непријатељ. Треба их именовати: на челу мање групе – Хрвати, а огромна већина – муслимани. Затирали су Брадину, и данас је затиру, али ви не дадосте, драга Браћо Мученици, да се име Брадине затре. Почивасте под земљом, ево, шест година, и даде Бог да непријатељ заслепи и да не види да ће злодело изаћи на видело”.

„Знали смо за масовне гробнице, за Мученичку Цркву Брадинску, која је нова Глинска Црква. Знали смо за гробнице пред њом и око ње, и северно до Иван седла, и јужно до мученичких Челебића, али, и када смо то говорили, говорили смо кришом, да непријатељ не ископа ваша тела и не уништи их. И изгледа да је мало фалило да се то оствари. Али, ето, Промислом Божјим данас сте овде изашли из земље, и ви сте сведоци Васкрсења Христовог!”

Потом је напаћеној родбини, мајкама, родитељима, деци, сродницима, рекао да су они на Небу живи, и овде присутни. „Вама нека буде утеха од Бога, утеха кроз сузе, кроз плач, али нека кроз њих провејава радост наде у Васкрс”.

Први епископски дани су у знаку приче о малом дечаку, живом мученику – Жарку Куљанину. „Син Стева и унук пострадалог јунака српског Сретка, који као дете није ни проходао, а ни прогледао добро. Као биљчица је на рамену мајке, и он сведочи о страдању великомученичке Брадине”. У чисто српском селу више Коњица (у Брадини је била свега једна хрватска кућа), под Иван седлом, на путу за Сарајево, 26. и 27. маја 1992. године, упале су хрватско-муслиманске снаге, њих 3.000 наоружаних.

„Тада су хрватско-муслиманске усташе сатерали 16 околних српских села у Брадину, све Србе, близу 3.000 жена, деце и људи. Неки су Срби имали пушке и борили се, али узалуд; само неколико њих пробило се из обруча и отишли су за Калиновик. Онда је ту неколико стотина Срба побијено, а преко 2.500 српског живља сатерано у тунел под Иван планином и онда у логоре у Коњицу, Челебићима и у Бутуровић пољу. Ту су их тукли, клали и убијали, а жене силовали. До данас имамо набројано преко 240 жртава у Брадини и околини, шеснаест српских села је потпуно уништено, а ускоро и свих 26 коњичког краја”.

Тих ратних година Владика Атанасије је говорио о малом Жарку Куљанину где год је стигао: у Београду, Грчкој, Женеви, Америци.... Убили су му оца, пред очима Бранке, Жаркове мајке, убили му деду Сретка и ујака, а Бранку су у седмом месецу трудноће стрпали у затвор у Коњицу!

„Кад је она, од страха, болова и мука – знате како је свака трудница преосетљива – почела да се у затвору порађа, лекар муслиман, одвео ју је у самицу и кад се породила намерно је закаснио да пресече пупчану врпцу. Дете је ослепело у недостатку кисеоника; кад се родило, није имало инкубатор, и тако је то данас једна ретардирана биљчица на рамену своје мајке, једва испушта слабе гласиће; дете је скоро слепо. То је прави мученик! Двоструки мученик. Кад сам се срео са Бранком Куљанин, сада избеглицом у Београду, рекао сам јој: ‘Немој, сестро, да плачеш, ти си жива мученица, а твој Жарко је двоструки мученик’.”

Пред светским званичницима Владика Атанасије је говорио да и и ми Срби жалимо за малом Алмом, сарајевским муслиманским дететом. „А да ли за српчетом Жарком Куљанином жали ико у хришћанској Европи? Да и не говорим о лицемерним Енглезима, Немцима или такође о муслиманима!”Енглези су организовали експедицију хеликоптерâ у Сарајево да узму мало рањено муслиманче, рањену девојчицу Алму, „јер и она је дете Божје”.

„Али, мука дође човеку кад види како страдају и српска деца, а Европљани то неће ни да чују, ни да знају, ни да признају. Да ли они знају, разумеју моје напаћено дете, мало Српче Жарка Куљанина, који је остао ретардирано дете, јер је рођен у муслиманском логору у Коњицу, и то у 7. месецу мајчине трудноће”.

Сам Атанасије је спасавао децу других народности, било где у Херцеговини. „Сећам се хрватске девојчице Марије са Борака, коју сам извезао у нашим колима. Мајка јој је била рањена, отац рањен, а Срби спасавају њу и своје суседе”.

А мали Жарко, параплегично дете у коме једино срце није било оштећено, постао је оличење новог Дечијег мартирологиона. Његов пример страдања би требало да буде пред очима свих, по речима Владике Григорија, ”како више ниједно дете не би искусило Жаркову судбину и како ниједно место не би доживело судбину Брадине!”

Мали Жарко је преминуо децембра месеца 2020. године и сахрањен у Обреновцу. Остао је у свенародном памћењу захваљујући његовом Архипастиру – Атанасију Херцеговачком.

Владика Григорије, мала Симона, мајка Бранка и мали Жарко и наручју Милана Васиљевића 1994. г. у Аспровалти, Грчка

Веб-сајт

Званични веб сајт епископа др Атанасија (Јевтића), професора емеритуса Универзитета у Београду

Уредник: др Максим (Васиљевић), епископ западноамерички

Контакт: info@westsrbdio.org

Фотографије