Ви кажете да смо мутави,
Лењивци и незналице,
А знате да дјеца гледају кроз лице
Директно до срца
И у Вашој вици виде очи душе
Како се у тузи и молитви гуше,
А и сами чујете кад Вам срце муца.
Атанасије је бесмртан,
Тако име каже,
Али Ваша бесмртност
Не лежи у њему!
Ако смо ми мало и мутавије приче,
Срце наше никад не може да лаже
И чује кад Ваше
Јеца и док виче!
Е зато нам опростите,
Јер нама ништа не значе ријечи
Елоквентне
Вавилонски рјечници за дичне и паметне
Тући и ћуткати дјецу лако могу!
Ипак, она знају:
Ћутање је почетак муцања о Богу!
И не стидимо се ми нимало муцања!
Ми се више плашимо правог одрастања
У времену кад нас речитости уче...
Тући треба дјецу...
Али нас данас нешто горе туче...
Вјечност има мјеру – збуњенији нас уче
И сада да може без сјутра и јуче.
Није лако данас ни мутав више бити,
А још мање ко Ви, иза језика се крити.
Ратоваће језик с муцањем довијека!
Одмуцајте свијету у име Ваше дјеце
Да муцање је једини говор у човјека!
Свети Симеон Мироточиви, 2011.
